28 travnja 2010

Srijeda

Buđenje u 6 i pol.
Šep, šep, šep....
kupaona i sve ostalo.

Cezar, uputnica, ogrlica, najlonić, putni nalog.... sve je tu.
Tak, tak, šep, šep.....
Opa! Nema kontejnera na Vangrada!
Ali zato ima najlonićov svih boja i veličina. Veselo i šareno dobro jutro!
Na cesti ispod policije, gladni galeb marendiva. Čupa marendu iz nebesko plavog najlona na kome piše: Komunalije.....
Počelo je počelo.

Vau ide u vrtić, a mi put Zadra. Via traumatologija.

Oko 8, mutava teta iz gajbe me je zabilježila. Ok, mislim se, samo dvoje ljudi je bilo u toj čekaoni u prizemlju...
Uđem u lift, odveze me na 1. kat.
Otvaraju se vrata....................... a ono.... u čekaoni i po hodniku .........milijun ljudi!!!
Bože moj!!!!
Uz tužan uzdah spustim se kraj stare bake. Poželim joj dobro jutro i prema naglasku zaključim da je doma sigurno zovu baba.
Nekoliko školaraca igraju igrice na mobitelima, a njihove nervozne mame već gledaju na sat. Nekoliko mladih djevojaka, uredno našminkanih, dotjeranih i šepavih, čitaju Story i Gloriju. Penzići listaju Zadarski list, a ovi nešto malo mlađu šuškaju sa 24 sata. Jedna teta čita neku debelu knjigu. Mala djevojčica sa slomljenom rukom, grli tatu i tužno cvili.
Ajme meni....
Gledam oko sebe, nemam pojma koja sam po redu. Nema tu papirića kao u Te-komu ili u banci. Sjedni i čekaj, vrebaj prvog sljedećeg i pazi da ne uđe u ambulantu prije tebe!
Odjednom, na vratima lifta pojavi se utegnuta brineta na štiklama koje u nuždi mogu poslužit kao ubojito oružje.
U čekaoni kratki muk. Čuje se samo kratki šuš šuš, dok penzić zatvara novine. Pogledam po čekaoni, nema ko nije pogledao u nju :) Školarac, tinejđer, cca 16, najduže ostaje bezobrazno zapiljen u utegnutu vrlo dobro držeću guzicu.
Ruskinja, žena cca 35. Dovela sina na kontrolu. Vrijedno gledanja. Ruskinje. :)

Povremeno iz ambulante izađe sestra, prozove neko ime.... ali red nikako da se smanji. Dolaze pacijenti sa odjela, oni imaju prednost. Čekam.
Dolaze neki ljudi, šapuću, ulaze, izlaze.... Čekam.
Devet....deset...jedanaest..... red uopće nije manji!
Podne...gladna i žedna.... Mislim se, neću ništa jest, pa sad će to, svaki čas.... i tako dođe ura popodne.
PRESTRAŠNO!!!!
Napokon primijetim da nestaju ljudi iz čekaonice, oni koje sam zatekla kad sam oko 8 stigla....
U 13.15 otvore se vrata i sestra zovne. Fabijanić (s naglaskom na i )
Aleluja!!
Ulazim.....
Odmotavam nogu. Vadim je iz longete. Nijansa umirućeg drveta s žućkastim sjajem.
Dlake urasle u bolno crvene bubuljice.
Dvije sestre gledaju: ooooo dobra noga.. njegovana...
Molim?!?!?!?!?
Kaže mršava sestra: Pa nije natečena, dobra je :)
Ludilo!
Ok. Doktor se diže, gleda pipka...zijeva...mrmlja.
Dobro je to... dobro...
Odlazi do kompa i tipka nalaz.
Ovaj put mašinica ostaje netaknuta :P

Mršava sestra puta: Što ćemo?
Ništa, kaže dok. Longeta više ne treba, smo gumeni zavoj.

Mršava uzme longetu, a ja....... Bože moj! Nisam ni znala da sam tako sentimentalno vezana za taj komad gipsa!
Pogledam je blesavo.... a ona: Šta je, da je ne bi možda doma uzeli?
Nasmijemo se.... O, da sam znala.... Nisam bila spremna na takav čin! Da ostavim tamo, u nekakvoj kutiju, svoju longetu! Svoju!
Pa s tim sam provela punih 25 dana... Longeta je postala dio mene... Bez nje kao da sam gola!
Ne baš teška srca, pozdravljam ekipu traumatološke ambulante i po preporuci doktora odlazim na odjel hmmm.... fizikalne… kod gospođe doktor fizijatrice.
Na staru internu, prvi kat.
Generacije, bezbroj šepavih osoba godinama su se penjale, šepave i ranjene, na taj famozni PRVI KAT. Nema lifta. Samo stepenice. Prvi korak ka fizikalnoj terapiji počinje penjanjem do fizijatra.
Dobar dan, dobar dan, 25 kuna. Do viđenja.
Posljednja stanica bila je u staračkom domu na Boriku.
Dobar dan, dobar dan, žao mi je, slobodnog termina trenutno nema, javiti ćemo vam se. Ipak, odite na kratku edukaciju kako da si pomognete dok vas ne uguramo……
Sve što su mi pokazali toliko je jednostavno da će to vrlo efikasno zamijenit mahanje nogama u moru, sa mulića na Vilu Jerku.
Pada mi na pamet Lokunja i blato… ali to je još daleko… predaleko…….
Nakon 25 dana, ponovno sjednem na suvozačevo mjesto.
Noga malo žulja, gledam ja nju, ona gleda mene…. Idemo doma, beštijus je sigurno nervozna.

Broj komentara: 5:

Anonimno kaže...

ti si još super prošla! meni nisu htjeli skinut gips jer nije stavljen u njihovoj bolnici!a zašto? jer su mi prvo oni stavili gips, pa kad su u zagrebu vidjeli tako ¨stručno¨ stavljen gips - isti tren su ga promijenili! slika sa doktorom koji kucka na pisaćoj mašini je ostala ista...:((

Anonimno kaže...

Stvarno pa ti si ...
ca bi bilo da svaki dan nidi putuješ pa tebi ni Tolstoj nebi bi ravan u pisanju , a makla si se trejstet kilometri od praga ... znam sad ce pocet paljba ..
ako ti vako pari nogica ...
http://z.about.com/d/dermatology/1/0/7/6/scabies_leg.jpg

Ross kaže...

eeee... a zamisli tek čitabe da sam se makla do toga Praga koga spominješ :P :P

Anonimno kaže...

onaj gori je misli na prag od kuće. tako sam ja shavti

Ross kaže...

O da.
Oli misliš da san toliko mujena pa da ne vidin na ca je misli :)