počivali u miru

Osvanule danas dvije nove osmrtnice.
Jedna je totalno neuobičajena:
u 100. (slovima: stotoj!!!) godini umrla teta Ruža Maržić, rođena Kurilić<
Što reč.... naživila se je. Kažu, lucidna do zadnjeg trena.
100 godina...
Danas kad na onaj svijet odlazi ekipa od 55 do 60 godina, ovakav broj godina života zvuči ko naučna fantastika.
Ne volim mislit o smrti.
Zato ovaj sljedeći podatak ne nabrajam u smislu žalovanja nego nastavljam onaj post o rodbini.
Luka Kurilić, umro u 80. (osamdesetoj) godini života.
Danas doznajem da je to prvi rođak moga dida!!
Taj pokojni barba Luka Kurilić ostavio je za sobom brojne potomke, moje....hmm..... treće (?) rođake.
ako je barba Luka 1. rođak mome didu...
onda su njegov sin i njegove ćeri, 2. rod mojoj materi....
onda su njegovi unuci moji 3. rođaci.
Eto. Nisam znala da imam rođake i u Sloveniji!
Dinka, Ivan, Yannick, David, Maja i Urška.
Ovo sam morala negdi zapisat, jer imam plan napravit nekakvo stablo...rodoslovno.
Sve mi se pari da će mi i šuma bit malo....

zadnji dan ljeta

Uopće mi nije palo na pamet da je jučer bio zadnji dan ljeta.....

Vjerojatno je to bilo znakovito, jer sam se napokon, nakon duge dvije godine, napokon udostojila obrisat prašinu sa moje drage Univegice. Ne vjerujem da će većina imat razumijevanja zašto svojem biciklu, svojoj biciklici, dajem takve epitete, ali eto, ja volim stvari koje imam, pa je i bicikl jedna od mojih ljubavi. Ok, priznajem, bila je zanemarena, zatvorena u materinom podrumu i sigurno će mi se za to znat osvetit padanjem kadene, ali vjerujem da ćemo brzo prevladat te bolesti. Jučerašnji, iako kratki đir, vratio je uspomene na naša druženja, na duge kilometre po otoku, na tradicionalne paške maratone.....

Gledam jučer ovu ''ergelu'' na rivi ispred Tornada. Bilo je na toj hrpi jako lijepih ljubimaca. I ne samo onih koje služe za proć relaciju kuća-Tornado, nego i lijepih prmjeraka, sposobnih proć i koji kilometar više, projurit nekom od mnogobrojnih paških biciklističkih staza (čiju kartu možete u svako doba uzet u TIC, jer nije napravljena samo da bi se podijelila turistima ili ostavila na škabelić u apartman..)

Staza broj 3 - Stari grad - Košljun ukupno je duga 6900 metara. Kako sam ja jučer prošla samo pola puta (jer Nera nije pas i nema kondicije), napravila sam nešto malo slikica i pokušala zamislit što to jedan biciklist, rekreativac može vidjet, zabilježit i ponit doma za pričanje i za uspomenu.

Osim svog puhanja radi nedostatka kondicije i škripanja gume po pijesku i kamenju sa staze, ništa drugo ne remeti ovaj mir. Povremeno zaluta i po koji auto i motorić, ali njihovim prolazom samo još jače doživljavam tu tišinu.

U Starome gradu, za mene puno novosti. Osim što je moje oko vidilo neželjene kerumove najloniće sa smećem, plastične čaše, a i papiriće od bombona sa zadnjeg pira, vidim da se napokon nešto kvalitetno radi u zidinama staroga samostana. Poredilo se, maklo one opasne grede i daske..... radi se nešto.

Starine, zidine....

Radi ovakvih stvari i mi sami ponekad budemo turisti. Odlazimo u Dubrovnik, Grčku, Egipat...... pa mi je drago kad znam da će turist koji dođe u moj Pag imat nešto ovakvo za vidit, slikat, pričat o tome....

A Teta Ruža kaže da ljeto još uvijek traje i da gostiju ima.